AKCENTOVANJE

---

Na svakoj grčkoj višesložnoj reči iznad samoglasnika stoji akcenat ’ koji nam pomaže da zaključimo koji je slog u reči potrebno naglasiti, i tako nikad nismo u dilemi kako se određena reč izgovara.

Nekoliko pravila akcentovanja

 

1. Sve višesložne grčke reči se akcentuju ukoliko su napisane malim slovom

εγώ – ego, μαμά – mama, αστέρι – asteri

 

2. Ukoliko je reč napisana samo velikim slovima, ona se ne akcentuje

ΑΘΗΝΑ, ΘΕΣΣΑΛΟΝΙΚH, ΚΑΒΑΛΑ, ΠΡΟΣΟΧΗ

 

3. Ukoliko je u pitanju reč koja počinje velikim slovom, i baš je to slovo potrebno akcentovati, akcenat se u tom slučaju stavlja ispred, a ne iznad slova

Έλληνας

4. Ima i jednosložnih reči koje se akcentuju iz razloga što postoje iste takve bez akcenta s drugačijim značenjem

που/πού, πως/πώς, η/ή

 

5. Ukoliko se posle imenice nađe lična zamenica i postoji mogućnost da se pobrka sa prisvojnom,
akcentuje se

ο πατέρας μού είπε

= otac MI je rekao (a ne – MOJ otac je rekao)

η μαμά σού πήρε δώρο

= mama TI je kupila poklon (a ne – TVOJA mama je kupila poklon)

6. U rečima koje sadrže diftonge, ukoliko je diftong naglašen, akcenat se stavlja na 2. samoglasnik

εύ, αύ, αί, εί, οί..

 

7. Ako je ipak potrebno odvojiti ova dva samoglasnika i izgovoriti ih zasebno, iznad drugog stavljamo dijarezu ¨

ευρωπαϊκός, λαϊκή, τρόλεϊ..

 

8. Budući da se u grčkim rečima akcenat uvek nalazi na nekom od poslednja 3 sloga, ukoliko se iza reči koja je akcentovana na 3. slogu otpozadi nađe zamenica (uglavnom prisvojna), dodaje se akcenat i na poslednji slog i u izgovoru se čuje taj drugi akcenat

το αυτοκίνητό μου, το τηλέφωνό σας, περίμενέ με!

 

9. Postoje reči koje se mogu akcentovati i naglasiti na dva načina pri čemu su oba načina ispravna

μία/μιά, δύο/δυό (i bez akcenta), Σάββατο/Σαββάτο, Σερβικά/Σέρβικα..